Bila jednom jedna devojka koja je sebe mrzela zato što je bila slepa. Mrzela je svakoga osim svoga voljenog momka, koji je uvek bio uz nju. Rekla mu je: “Kad bih samo mogla vieti svet, udala bih se za tebe!”

Jednog dana neko donira par očiju za nju. Kada je operacija završila i kada su joj odstranili zavoje, mogla je sve videti uključujući i svoga momka.

On je upita: “Sad kad vidiš celi svet, hoćeš li se udati za mene?” Ona ga pogleda i uoči da je on slep! Prizor njegovih zatvorenih očnih kapaka je šokira. Nije to očekivala. Sama pomisao da bi ih morala gledati čitav život ju je naterala da odbije da se uda za njega.

On ode u suzama i nekoliko dana kasnije joj napiše pismo: “Dobro čuvaj svoje oči, dušo moja, jer pre nego što su postale tvoje – te oči su bile moje!”

Eto kako ljudski mozak najčešće radi: Retko se ko nakon nekog vremena seti kakav je život bio pre, ko je bio uvek tu uz nas u najtežim situacijama…

I danas ako vam dođe da se požalite, SETITE SE:

– Pre nego kažeš neku ružnu reč, seti se onih koji ne mogu govoriti.
– Pre nego se počneš žaliti na ukus hrane, seti se onih koji nemaju šta da jedu.
– Pre nego se počneš žaliti na svoga muža/ženu, seti se onih koji mole Boga da im podari voljenu osobu.
– Pre nego se požališ na život, seti se onih koji su rano ostali bez svojih života, koji su umrli prerano.
– Pre nego se požališ na svoju djecu, seti se onih koji koji žele decu, ali ih ne mogu imati.
– Pre nego se počneš svađati s onim koji nije počistio kuću, seti se onih koji žive na ulici.
– Pre nego počneš osuđivati nekoga, seti se da niko nije bezgrešan.
– I na kraju, kada te loše misli počnu bacati u depresiju, ti nabaci osmeh na svoje lice i kaži još sam živ, još sam tu, i zahvali Bogu na svemu.

poucna-prica